Слава код (у) Срба
Једна од највећих и најбитнијих особености нашег народа јесте прослављање Крсног имена, тј. Крсне славе. Овај стари и свечарски догађај датира из наше давне прошлости, и представља вековно наслеђе нашег народа. Први директни спомени Славе ,које можемо са прецизношћу датирати, су из прве половине 18-ог века и везају се за подручје Војводине. Међутим, морамо имати у виду да слављење Крсног имена датира из ранијег периода и да нам о томе најбоље сведочи народна поезија која непрестано говори о прослављању Славе великих Срба, наших кнезова и јунака. Занимљиво је напоменути да су Славу примили и одређени Бокељи римокатоличке вероисповести, као да Славу славе и Цинцари.
Порекло славе је веома тешко одредити и са сигурношћу рећи одакле Слава извире. Становиште да је Слава остатак и наставак прослављање кућних божанстава које су имали Словени можемо узети као неоправдано, јер је евидентно да се Слава појављује у времену потпуне христијанизације Словена, тј. након времена св. Саве. Постоји и мишљење које нам говори да је Слава прослављање дана Крштења неког нашег претка. Како год било, не смемо заборавити да је Слава уско везана за Свету Литургију. Крсно име је у времену турског ропства и присилне декаденције побожности и црквености која се дешава у нашем народу почетком Новог Века, било гарант верске и националне припадности и очувања црквености. Ако наш народ није могао ићи у Цркву на Литургију, он је служио и приносио Богу плодове свог труда и рада кроз прослављење одређеног светитеља или Господњег празника у свом дому. О томе нам најбоље сведоче славски елементи, али и разни обичаји и праксе које су се одржале у нашем народу. Наиме, у многим крајевима наше земље петак пред Славу је остао дан када се обавезно пости. Оваква пракса показује нам заправо повезаност Славе и Литургије, јер сваки литургијски, тј. Црквени живот изискује одређену врсту Поста.
Основни елементи славе јесу: колач, вино, тамјан, свећа и жито, као и освећење воде.
Освећење воде има мировни карактер и представља наше помирење са Богом, као и наше очишћење. Веома је битно нагласити да је вода символ Светога Духа, који кропљењем силази на све укућане. Водоосвећење јесте одувек било везано Свету Тајну Крштења, и сходно пракси Освећења воде морамо узети у обзир повезаност Крштења и прослављања Крсног имена о коме смо раније говорили.
Колач, тј. хлеб јесте један основни елемент богослужбеног живота хришћана, баш као и вино. Постојање освећења и узношења хлеба приликом прослављања Слава евидентно показује повезаност Славе и Литургије. Ако не Литургије, онда свакако Празничног бденија након ког долази служење Литургије. Сходно овоме морамо разумети праксу која постоји у одређеним крајевима да се колач освећује и сече на навече Славе, тј. у току вечери која претходи Слави.
Незаобилазни елемент, уз хлеб, је и вино. У Литургији ова два елемента постају Тело и Крв Христова. Причешће Телом и Крвљу Господњом јесте смисао хришћанског живота и круна истог, јер све што човек у Цркви ради, и све што ради Црква за њега (Крштење, Миропозање, Покајање, Брак, Рукоположење) ради управо како би човек могао да се Причести. Из овога нам је јасно да је вино један од најбитнијих елемената хришћанског живота. Битно је нагластити да, иако употреба хлеба и вина приликом прослављања Славе извиру из Литургије, они нису Тело и Крв Господња. Зато не можемо а да не искритикујемо праксу одласка из цркве одмах након сечења колача, јер сечење колача без остајања на Литургији губи свој смисао. Ако тврдимо да немамо времена да идемо сваке недеље у Цркву, мада је и то неоправдано, онда макар можемо тог једног дана остати на Служби и својим присуством на Литургији показати да Слава за нас није тек неки обичај или навика, већ пројава нашег бића и бића нашег народа које је у основи Литургијско.
Незаобилазни славски елемент јесте и жито. Међутим, овај елемент је веома често изостављен у многим крајевима наше земље, нарочито у крајевима наше лепе Шумадије. Жито, тј. пшеница јесте символ Васкрсења, а вера у Васкрсење је основ хришћанства. Ако нема Васкрсења, хришћанство се своди на идеологију. Зато и не смемо изостављати Кољиво. Иако врло често чујемо да се живим светитељима жито не приноси, ми са правом питамо има ли мртвих светитеља, и имали у уопште у Христу мртвих. Пшеница јесте семе вере које се у нама примила, она је показатељ наставка свештене традиције коју смо од предака примили и којих се сећамо, и она је семе Васкрсења које је Христос посејао својим Васкрсењем.
Свећа јесте светлост Христова која просвећује све и показује да смо ми изашли из мрака и ушли у светлост живота у Христу и за Христа. Она је такође и наша жртва коју ми приносимо Богу, али представља и светлост Васкрсења Христовог коју смо угледали примивши крштење и поверовавши у Христа.
Тамјан је такође жртва коју приносимо Богу, али представља и символизује Духа који је међу нама и који нас све обједињује у једно Тело Христово.
Сви горе наведени елементи не само да имају жртвени, већ и освећујући карактер јер их примајући у себе и на себе ми бивамо освећени.
Милош Ђурић
Наставник Верске наставе