ПРИПРЕМА ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ
Полазак у школу је, свакако, крупна промена у животу сваког детета, али и целе његове породице. Колико успешно ће се дете прилагодити на ову промену зависи највише од тога како је за то припремљено, а у томе важну улогу има управо породица.
У чему се састоје припреме, које су особине, вештине, знања и умења, значајне за дете које полази у школу и како породица може да му помогне да њима, у што већој мери, овлада?
Обично се каже да дете треба да буде интелигентно, социјално и емотивно зрело за полазак у школу, а процену степена те зрелости треба препустити стручним службама (тестирање које се обавља у школама).
Оно што родитељ треба да настоји је да:
- код детета развије позитивну мотивацију и жељу да у школи стиче знања;
- подржи и ојача емотивну стабилност детета;
- подржи и ојача самопоуздање (самопоштовање) детета;
- омогући детету да стекне неопходне социјалне вештине.
Дете највише и најлакше учи угледајући се на друге, оно спонтано обликује своје понашање према моделу (узору) коме је изложено. Дете ради оно што раде његови модели родитељи, а не оно што му они говоре да би требало да раде. Зато је врло важно на самом почетку, какав став према школи и учењу уопште, има породица (настојте да износите позитивне ставове и вредности, а избегнете негативне критике и недоумице, које би требало, уколико постоје, сами, на време, да разрешите). Важно је, такође, колико поверења родитељи имају у само дете кад је полазак у школу у питању – узнемиреност и сумње које су присутне код родитеља врло лако ће пренети на дете и код њега развити страх и несигурност. Са друге стране, превелика очекивања и пренаглашавање значаја школе и учења такође може изазвати стах и отпор према школи.
Дакле, смирен и позитиван став према школи, учитељу и учењу, који породица, речима и примером, преноси на своје дете је значајан предуслов за развој позитивне мотивације и прихватања школе и школских обавеза. Оно, што је такође важно имати на уму, да је свако време и свака ситуација могу бити добра прилика за учење, а истовремено и развијање и јачање међусобног поверења: дружење, игра, шетња, гледање телевизијског програма, обављање кућних и других послова, сјајне су прилике које треба користити, да причате са дететом, да одговорите на његова питања, показујући добру вољу и интересовање за оно што дете говори и ради. Покушајте да разумете шта оно мисли и осећа и помозите му да изрази своја осећања. Похвалите његов труд и ако није успело, охрабрите га, помозите му да ради само!
Учење није повезано само са књигом и оловком. За полазак у школу је много важнија емоционална зрелост детета, него да зна двадесет песмица напамет или да броји до сто. Пружите ли детету љубав и пажњу, стрпљиво и доследно, на најбољем сте путу да постигнете да се оно осећа сигурним, лепо мисли о себи и без страха и напетости учи и истражује.
Позитивно осећање сопствене вредности и увереност да ће залагање довести до успеха има дете са развијеним самопоштовањем. Ово је несумњиво важно и за успех у школи, а оно што као родитељ треба настојати је да детету у свакој прилици остане довољно простора за самостално доношење одлука или могућност избора.
Указујући поверење детету и уважавајући његове напоре у обављању једноставних, свакодневних активности родитељ га оснажује за све обавезе и задатке који му предстоје. Самостално облачење, храњење, старање о личној хигијени, употреба тоалета у познатој и непознатој средини, неопходне су вештине самопомоћи и основ самосталности сваког детета.
Детету треба омогућити да само планира своје време и обавезе. То се не може постићи наметањем крутог дневног распореда, али је неопходно да одређена правила и ред постоје у породици, с тим да она буду детету јасна и да их се сви придржавају. Најбоље је када и деца учествују у доношењу распореда породичног времена и обавеза. Заједнички се могу планирати посете, излети, празници, али и јеловник, куповине, кућни послови и слично. Оно што је притом важно стално имати на уму је да се договореног треба придржавати и истрајавати у напорима да то постане трајно, јер дете кроз искуство најбоље учи.
Социјалне вештине могу бити од пресудне важности у процесу прилагођавања детета на школу. Под социјалним вештинама подразумева се:
- поверење и сарадња, договарање (кооперативност);
- тражење и пружање помоћи (несебичност);
- реаговање на (не) успех, задиркивање (толеранција на фрустрацију);
- култура опхођења (''лепо понашање'');
- отвореност за нове социјалне контакте (упознавање).
Најкраће речено: дете овладава потребним социјалним вештинама уколико у групи успева да задовољи своје потребе, права и жеље, а да при том не угрози права и потребе других.
Улога породице је да полазећи од свог детета, а имајући у виду наведено, пружи довољно прилика детету да увежба ове вештине и тиме омогући да школски живот спозна отворено и с радошћу.
Значи: треба подстицати спонтана интересовања детета кроз разговоре током игре и заједничке активности; уважавати њихов напор и интересовања, затим, развијати самосталност и јачати емотивну стабилност , неговати толеранцију, поверење и лепо понашање...
Дете полази у школу ради планског стицања знања и то онда када је за то психофизички зрело. Под физичким аспектима зрелости подразумева се: неопходна зрелост моторике, првенствено: развијеност ситних мишића шаке и усклађеност рада ока и руке (окуломоторна координација).
Такође је важно и правилно седење и држање оловке. Ово је основ и припрема за овладавање вештинама читања и писања и укључено је наравно у програме рада свих предшколских установа, али је од пресудне важности свест о томе да је свако дете посебно и да се развија и расте посебним темпом, па и тако овим вештинама овладава пре или касније кроз краћи или дужи временски период и после поласка у школу.
Треба нагласити и то да је основна активност детета игра и да не треба очекивати да по поласку у школу оно престане да се игра. Напротив, дете кроз игру расте, учи, живи. Основни појмови из математике се такође стичу кроз игру и свакодневне активности и не треба форсирати бројање, нити учење рачунских радњи напамет. Може се поставити питање како да знамо шта то дете може и хоће. Дете је смо себи најбољи водич: треба му дати могућност, подстаћи га да слободно каже и пита, а све кроз разговор и игру, а не као лекцију коју треба да научи.
И на крају неколико конкретних савета:
- прошетајте са дететом у до школе да упозна учитеља, просторије, школско звоно;
- упознајте га са путем до школе (пешачки прелази, семафори);
- заједно идите у све куповине књига, прибора, школске торбе и осталог (омогућите детету да бира у договореним оквирима);
- заједно одаберите и припремите простор у кући за радни кутак (ма како скроман био, важан је сегмент стицања радних навика).
Важно је да је дете при поласку у школу буде добро расположено, здраво и одморно, а родитељи спремни за неисцрпно пружање српљења и подршке. Сваки родитељ жели да његово дете буде успешно. Међутим, не треба заборавити да успех у школи ма колико важан био није ни предуслов, ни гарант среће у животу, али зато љубав и пажња коју смо у детињству добили су темељ на коме градимо читав свој живот.