Снага доброте
Октобарско јутро. Киша сипи, слива се са дрвећа на опало лишће. Хладан ветар провлачи се између уснулих грана односећи понеки лист. Камени небодери покисло се осмехују скривајући накострешене мачке. Улице су пусте. Мокар асфалт сјаји се под тананим зрацима сунца док тек понеки ауто ужурбано прелази преко њега.
Ходам. Око мене све као да је стало, само киша добује непрестано. Одједном, на углу једне раскрснице угледам мршаву тамнокосу девојчицу како стоји испод поломљеног кишобрана.
Девојчица је ниског раста. Носи панталоне са закрпама које су јој прекратке и два броја већи дукс. Има кестењасте очи и мали нос. Коса јој је потпуно мокра упркос кишобрану. Капи са њене косе сливају се по лицу, врату и леђима. Тресе се. Сасвим благо и скоро неприметно, као да нема права да јој буде хладно. Доња вилица јој подрхтава, а рука којом држи кишобран је модра. Не помера се сместа, с времена на време чучне.
Поред ње пролази човек. Њен израз лица се мења, поглед се мути, рука се пружа напред. Он је погледа подругљиво, осмехне се благо и прође поред ње. Рука пада поред тела, поглед остаје спуштен. Ништа није добила, остаје јој само стид. Стид - цена коју плаћа сваки дан да би преживела.
Полако улазим у продавницу, а оштар бол ми пробада груди. Уместо бомбона и чипса купујем три пецива и јогурт. Прелазим улицу и долазим до ње. Њен поглед се мења, у њему се огледа већи стид него када је просила. Покретом руке одбија моју кесу, иако крајичком ока гледа шта се у њој налази. Објашњавам јој да је то поклон, да се не стиди. Несигурно узима кесу из моје руке, а усне јој се развлаче у осмех захвалности. Гледам њен кишобран. Поломљен је, ничему не служи, а њој је потребнији него мени. Спуштам свој кишобран доле. Узимам јој њен из руке и дајем јој свој, осмехујући се. Гледа ме и као да не верује својим очима. Онда изговара реч, једну реч која се ни по чему не разликује од стотину других: „Хвала”. Насмејем се, а онда је загрлим. Био је то кратак, али топао загрљај који је учинио да се осећам боље. Стављам капуљачу на главу и окрећем се, са треперавим осећајем да сам постала бољи човек.
Елена Ђорђевић 7-2
Основна школа “Светозар Марковић”
наставник: Јованка Павловић
СНАГА ДОБРОТЕ
Доброта је једна од најлепших врлина које могу да красе човека. Она му обезбеђује пуно добрих пријатеља, унутрашњи мир и срећу која га води путем лепих догађаја и личног успеха. У времену у ком ја живим, мало је људи спремно да жртвује и најмањи делић себе за туђу срећу. Нама је много тога доступно данас, па опет, све више грабимо само за себе и ретко се осврнемо за онима који стадоше већ на почетку животног пута.
У мом комшилуку живи један дечак који је, нажалост, самим рођењем осуђен да буде другачији. Њему је већ на почетку много ствари ускраћено. Не може да иде у школу као ми, не може да се бави спортом, а самим тим нема ни пуно друштва, па је често усамљен. Он је рођен као болестан дечак. Понекад одем код њега и за тренутак ми изгледа сасвим нормално, али након мало разговора, схватим да он размишља као мало дете. Много воли да се игра, а због његове болести већина деце га избегава. Његови родитељи му посвећују доста времена, играју се са њим и одводе га у неку специјалну школу, али њему највише фали друштво вршњака.
Једном сам га видео како седи поред прозора и гледа нас док играмо кошарку. Деловао је јако тужно, јер без обзира на његове мане и он има осећања, и у његовим очима може да се прочита срећа или туга. Када сам га посетио, покушавао је да ми покаже како би и он желео да игра кошарку, чак је и бацао неку лоптицу. Предложио сам његовим родитељима да га доведу на мој тренинг. Они су све у животу радили како би га усрећили, па су и то радо прихватили. Увече, кад је ушао у халу, био је пресрећан Замолио сам другове да га не исмевају и да покушају да га посматрају као да је један од нас. После загревања, почели смо да играмо утакмицу. Довео сам и њега у тим. Он се понашао како је знао и умео. Срећа је зрачила из његовог погледа, осмеха и гласа.
Његова мама ми је сутрадан рекла да он никада није био толико срећан и задовољан. Ми смо један тренинг посветили Ивану, а њему је тих сат времена испунило живот. Он је живео за тренутак када ће се наћи са својим вршњацима и играти се са њима потпуно равноправно. Сада је већ доста болестан, али његова мама каже да се стално присећа тог тренинга и да стално покушава да прича о томе. Понекад мало наше пажње некоме значи много.
Снага доброте је велика и покреће живот чак и тамо где се све наде губе. У сваком од нас мора да постоји делић срца који је резервисан за друге, делић воље да размишљамо и о туђим, а не само својим осећањима и спремност да измамимо нечији осмех и да неког, па макар и на тренутак усрећимо.
Милош Тодоровић VIII/5