Друштвене и политичке околности у доба раног хришћанства

Људи који су ширили Исусово учење у трећем и четвртом веку наше ере снажно су и са заносом проповедали нову веру. Хришћанско учење почело је да се шири областима Мале Азије, Сирије, Египта и Грчке. Настају прве хришћанске општине, засноване на несебичности, јединству, једнакости и љубави, као основним и непролазним вредностима нове вере.

Друштвено и политичке околности у којима се развијала нова религије биле су сурове. Римско царство је иза себе имало дугу историју декаденције и опијености влашћу. Након распећа Исуса Христа, на власти су се смењивале десетине императора, сваки суровији и безумнији од свог претходника.

”Када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили.”

У таквом окружењу живели су први хришћани. Иако су проповедали о љубави према свима, многобожачко становништво их је мрзело, а држава жестоко прогонила. Римски историчар Тацит бележи следеће: ”Погубљење хришћана служило је осталима за забаву : облачили су их у коже дивљих звери, пуштали псе да их растржу, распињали их на крстове и палили попут буктиња, кад падне ноћ.”
Историчар Лактанције описује овај период следећим речима: ”Када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили”.

Прогон хришћана био је праћен и одузимањем њихове имовине, као и уништавањем њихових насеља и делова Старог и Новог Завета. Због таквих невоља настају и разлике у тумачењу хришћанског учења, што је још више допринело уношењу пометње у редове верника.  У таквим тешким околностима, протекла су прва три века од Христовог распећа.

37 Царева Рима за непуних 50 година

Римско царство у 3. веку горело је у властодржачкој грозници. То је време једне од највећих криза коју је познавала дотадашња светска историја. За непуних педесет година (235. до 284. године) на власти се смењује тридесет седам царева и велики број узурпатора. Ово раздобље остало је запамћено као “време велике анархије”, или “раздобље војничких царева”. На кратко, хаос прекида Диоклецијан, али одмах након његовог повлачења са власти (305. године), Римско царство клизи у нови грађански рат и још жешће прогоне хришћана.

Ипак, иако прогоњени и угњетавани, хришћани су успели да за то време бројно ојачају и боље организују свој рад. Несебично помажући ближњима, али и својим непријатељима и џелатима, они изазивају симпатије окружења и делују на промену става код неистомишљеника.

Константин - човек коме се сам Бог обратио

У таквим околностима на историјску сцену ступа цар Флавије Валерије Аурелије Константин Август (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus), познатији као Константин I Велики, који је владао Римским царством од 306. до 337. године.
Историја бележи да је Константин, рођен 272. или 273. године у Наисусу (данашњем Нишу) „уз божанску милост” побеђивао своје непријатеље, иако скоро увек бројчано салбији.

Пред важну битку за Рим (312.год.) познату као битка код Милвијског моста, коју је Константин водио против Максенција, одиграо се догађај који ће променити целокупан ток цивилизације. Ноћ пред битку, Константин је уснио сан у коме му се приказао крст праћен натписом „под овим знаком ћеш победити“ (“In hoc signo vinces!“). Хиро, почетно слово Христовог имена, тада се први пут појављује као симбол и сви каснији покушаји да се одреди порекло овог знака (косо Х, које је на горњем крају било савијено), воде управо до цара Константина.

Упркос разликама између постојеће две верзије предања (да ли је указани знак Константин пред битку ставио на заставу или штитове војника), суштина сна као и његова поента су исте. Цар Константин, као човек коме се Бог лично обратио послушао је његову заповест и под његовим знаком однео убедљиву победу над својим супарником.

Право да свако верује како му срце хоће

У знак захвалности за “божанску наклоност”, фебруара 313. године, Константин, као владар западног дела Римског царства, и Лициније, владар источног дела, доносе Милански едикт.

Овим документом осигурано је право да “свако верује како му срце хоће”. Такође, исправљена је вековна неправда према хришћанима тако што је наложено да се хришћанским заједницама врати сва отета имовина. Тим потезом нова вера први пут добија стабилан ослонац и тачку из које ће наставити развој, који ће коначно довести до тога да хришћанство буде проглашено државном религијом Римског царста, и то 380. године, за време владавине цара Теодосија Првог Великог.

О Константиновој новоуспостављеној вези са хришћанством говоре и његове речи, изговорене 324. године, непосредно пред одлазак у коначни поход против Лицинија, владара источног дела царства: “Сада се молим теби, Свевишњи: буди добар и благ према твојим верницима са Истока и буди благ према свим твојим епархијама које је предуго сналазила невоља и преко мене, твога слуге, постарај се да се избаве од таквих мука.”

Константинипољ – нова престоница Римског царства

Након успешног похода против Лицинија и заузимања целокупног Римског царства, Константин обнавља и гради земљу, што ће довести до оснивања нове римске престонице - Константинопоља.

Нова престоница, на обали Босфора, била је заиста Нови Рим, чак до детаља. Оба Рима била су „град на седам брежуљака”, пренет је читав инфраструктурни систем, институције, државна управа, војна организација, чак и део становништва. Према неким изворима, половина сенатора је остала у Риму, док је друга половина пресељена у нову престоницу. Родни град Наисус, Константин је, према сведочанствима “величанствено украсио”, тако да га каснији византијски хроничари сматрају његовом задужбином.

„Када се о нечем дискутује тако широко, то више није теологија, него политика!“

Хришћанство, иако подржано од тадашњег најмоћнијег цара, ипак пролази кроз унутрашње расколе изазване различитим тумачењем природе и суштине Исуса Христа као Сина Божијег. Константин Велики у свему томе интензивно учествује, покушавајући да помири и усагласи посвађане епископе. На његову иницијативу сазван је Никејски сабор, 325. године, на коме су постављени темељи хришћанства каквог данас познајемо. Остало је забележено да је дуготрајне и жестоке расправе између епископа Константин пресекао рекавши : „Када се о нечем дискутује тако широко, то више није теологија, него политика!“, а затим је преузео улогу арбитра и пресудио о коначној форми Символа вере.

Познато је да је понизно, у име Царства, тражио опроштај од Отаца Сабора који су носили ране од ранијих прогона и верује се да је свакодневно одлазио у шатор ради молитве, односно разговора са својим Богом.

Хришћанство данас

Хришћанство је у претходних седамнаест векова преживело велики преображај од прогоњене секте до светске религије. Људи, речи, списи и правила  мењали су се у складу са временом у којем су настајали. Али оно непролазно, вечно, што и јесте сама бит хришћанства, све време  стоји пред нама. Опрост и помирење, јединство, љубав и снажна вера у Бога јесу темељи на којима је изграђена наша цивилизација.